Mnogo sam toga ostvario o čemu sam maštao. Ali, bio bih neskroman da kažem da sam sve ovo što sam doživeo i ostvario planirao kao gimnazijalac. Kada izlažem svoje naučne rezultate u Vankuveru, Tokiju, Vašingtonu, Londonu, ili bilo gde drugde, uvek mi prođe kroz glavu misao da li sam ja to zaslužio i da li je to onaj učenik koji je sticao znanja od profesora Žote, Živke, Đuje, Milanke ili Žike… i duboko verujem da mi je gimnazijski period ucrtao staze kojima i dalje trčim ka cilju.
Od malena sam zavoleo matematiku. Još u Osnovnoj školi Vuk Karadžić u Kruševcu, nastavnik Vlajko Đorđević je otkrio moj talenat i usmerio ka matematici. Vlajko je po mnogo čemu bio neobičan nastavnik. U današnje vreme njegove metode bi svakako izazvale burne reakcije. Ali imao je izuzetan uspeh. Uspevao je da nauči matematiku i one đake, koje niko drugi ne bi uspeo.
Ja sam želeo da budem matematičar ili fizičar, nastavnik u Kruševačkoj gimnaziji. Spremao sam se da upišem fiziku, ali sam se u poslednjem trenutku predomislio i upisao programiranje na Matematičkom fakultetu, ponet razmišaljanjem o možda profitabilnijoj profesiji. Ipak, završio sam sa matematikom i fizikom, preciznije mehanikom, i radom u Matematičkom institutu SANU u Beogradu. U Kruševac uvek rado dođem da posetim najbližu rodbinu, prijatelje, kao i srpski duhovni biser – crkvu Lazaricu.
Mnogo više nego što sam sanjala. PhD, posao profesora i mali dečak od 3 godine 🙂 Ništa bolje ! Sad sam u strahu da sve kasnije može samo da izgleda lošije.
Kao gimnazijalka nisam mnogo unapred razmišljala o profesiji. Želela sam samo da studiram jezik i književnost i taj gimnazijski san mi se ostvario. No, tek na studijama mi se probudila želja za naučnim usavršavanjem, što je svakako i logičan sled odvijanja stvari. Zahvaljujući gimnaziji, odabrala sam pravo zanimanje, a pravo zanimanje je ono što vam ide od ruke i u čemu uživate!
Tada nisam mogla da imam potpunu sliku o onome sto želim. Vodila me je jaka želja da u izučavanju medicine to bude pravac koji će holistički pristupati pacijentu kao i načinu lečenja. A pre svega , da usmerenje bude na preventivi bolesti. Mislim da se osnovna zamisao ostvarila.
Iskreno, ostavrilo se praktično sve, pa i više. Ključnu ulogu u svemu odigrali su gimnazijski profesori koji su nas tako temeljno pripremili za život, za stvari koje smo planirali, kao i za sve životne događaje koji su me nenadano zadesili.
Nisam prvobitno imala nameru da se bavim naukom,verovatno je na tu odluku uticalo moje prvo radno mesto u Ministarstvu za razvoj, nauku I životnu sredinu. Paralelan rad od preko 18 godina na stručnim poslovima i u nauci, dopunjujući jedno drugo i čineći ih interesantnijim učinilo je da se ostvari deo gimnazijskih snova o dinamičnom poslu koji me ispunjava,putovanjima I novim izazovima.
Kao gimnazijalac nisam pravio nikakve planove U profesionalnom smislu. Nisam imao pojma sta cu raditi kada porastem. Jedini plan koji sam imao kao gimnazijalac je bio da moj bend snimi ploču I postane popularan (da se sluša na radiju). Ploču smo snimili (Grupa Rubin 1984), ali popularnost nikada nismo zaslužili.
Ostvarila mi se želja da se ne zadržim samo na osnovnim studijama već da idem dalje i doktoriram. Iako sam bila na prirodno-matematičkom smeru u gimnaziji, moja velika ljubav je bila književnost koju na žalost nisam upisala. Uživala sam u divnim časovima književnosti kod profesorke Živice. Bile su to nezaboravne lekcije ne samo iz gradiva već i iz života. Bila je moj najomiljeniji profesor pored mog razredog strarešine Stojilovića.
Iskreno, nisam planirala. Išla sam pomalo težim putem nego drugi, preuzimala veliki rizik, a za tako nešto se na život mora gledati kao na izazov, igru, avanturu prožetu maštanjem i željom za stalnim usavršavanjem kroz nova saznanja, poznanstva i razmenu iskustava. Igra još traje…
Planovi koje sam imao kao gimnazijalac nisu bili u saglasnoti sa onim što dogodilo u mojoj karijeri. Kao srednjoškolac smatrao sam da ću se ostvariti u nekom operativnom poslu u privatnom sektoru, a nauku sam posmatrao kao nešto apstraktno. Vremenom sam uvideo vrlo čvrstu vezu između nauke, struke i svakodnevnog života, te i danas radim u oblasati obrazovanja i nauke.
Većina toga se jeste ostvarilo, samo ne baš na način koji sam ja zamišljala. Plan je bio da se studira nešto vezano za matematiku, računare i programiranje i onda radi nešto jako interesantno. To se sve ostvarilo ali kao gimazijalka nikada nisam mislila da će to biti u Americi niti da ću se baviti bilo čime vezanim za medicinu.
Kad si učenik u osetljivim, tinejdžerskim godinama, planiraš da osvojiš svet, ali nisi baš siguran u način na koji to tačno hoćeš da uradiš. Takođe, neke stvari želimo (ja sam, na primer, želela da se bavim slikarstvom u srednjoj školi), ali nas i sam život navede na puteve kojima nismo mislili da ćemo krenuti. Važno je da se u tim izazovima snađemo i svojim radom dokažemo da vredimo.
Ostvarila mi se osnovna ideja, da se bavim istraživačkim radom. Mislila sam da će polje mog rada da bude iz oblasti astronomije ili astrofizike, a Tehničku fiziku Elektrotehničkog fakulteta sam izabrala zbog ozbiljnijeg kursa matematike i fizike u poređenju sa odgovarajućim fakultetima na Prirodno-matematičkom fakultetu. Zatim su nastupile okolnosti ( J ), i otišla sam u pravcu ovoga čime se danas bavim.
Veći deo mojih želja iz gimnazijskog perioda se ostvario, dok su mnogi postignuti rezultati nadmašili i moju mladalačku maštu. Međutim, moji planovi koji su se ostvarili tokom mog profesionalnog puta nisu poticali samo iz gimnazijskih dana, već su se rađali i na osnovu okolnosti i potreba u određenim periodima mog profesionalnog razvoja. Tako sam, posle sticanja najvišeg zvanja u nauci, svoje znanje i iskustvo praktično primenila u oblasti zaštite životne sredine, posebno u očuvanju kvaliteta izvorišta pijaće vode.
Nikada u životu nisam imala drugi cilj sem da se bavim fizikom. Ta želja postoji u meni od prvog časa fizike u osnovnoj školi. U jednom obliku ili drugom, ta se želja realizovala kroz ceo moj život, pa i danas.
Pravo je pitanje šta sam tada želeo, planirao sigurno nisam ništa. Ako govorimo o poslu, mislim da je moja predstava o Mašinskom fakultetu i poslu nakon toga bila prilično maglovita. Otac mi je bio mašinski inženjer, i on i majka su radili u „14. oktobru“, pa mislim da sam sebe video kao projektanta. Par godina u CIP-u sam bio na tom tragu, potom sam otišao na fakultet. Pored toga što radim na obrazovanju budućih inženjera, imam dovoljno prostora da kroz rad na naučnim i drugim projektima iskažem svoju kreativnost i radim stalno nove i drugačije stvari. Volim da radim ovaj posao. Valjda sam to i želeo.
Kao gimnazijalac nisam toliko unapred razmišljala. Tada sam samo želela da upišem ono što najviše volim.
Sa ove tačke gledišta, za sada, ostvarilo se više nego što sam mogla da zamislim.
Pa ja nisam imala baš konkretnih planova kao gimnazijalac. Postojala je neka vizija budućnosti podstaknuta činjenicom da mi je latinski dobro išao i željom profesora Buntića da me “vrbuje” u filologe, pa onda vizija vezana za psihologiju, pošto sam se njome bavila u Petnici, ali me je put odveo na potpuno drugu stranu, za mene onu pravu.
S obzirom na to da nisam stomatolog i da nemam rok bend, može se reći da se gimnazijski planovi nisu ostvarili. Ostvarile su se druge stvari. Srećom.
Ja nikad nisam bila dobra u pravljenju planova. Pri tom, moja interesovanja su se često menjala. Kao gimnazijalac videla sam sebe kao biologa, programera, etnografa i turističkog vodiča. Kada sam upisala fakultet želela sam da radim kao profesor engleskog u Gimnaziji. Do kraja studija sam promenila još par ciljnih zanimanja. To što danas radim sadrži razne elemente onoga što me je zanimalo još od gimnazijskih dana, ali se može reći da mi se konkretni gimnazijski planovi nisu ostvarili.
Koliko se sećam svojih planova iz Gimnazije, oni su se uglavnom sastojali iz motivacije da završim fakultet, putujem i da mi nikako ne bude dosadno. To se i ostvarilo.
Da budem iskrena, kao gimnazijalac nisam planirala inostranstvo, niti postdiplomske, tako da bih rekla da sam prevazišla svoja očekivanja iz tih gimnazijskih dana.
Sve što sam planirala kao gimnazijalka se ostvarilo. Kada se okrenem iza sebe mogu da kažem da mi je 40 godina rada na Medicinskom fakultetu u Beogradu proletelo brzo. Moja ljubav prema nauci je učinila da i danas kada sam u penziji, provodim sate pišući i recenzirajući naučne radove i knjige. Takođe, nisam prestala da podučavam, kako redovne studente medicine, tako i magistrante, doktorante i specijalizante na ovim prostorima.
Ponekad mislim da sam dobila i više nego sto sam očekivala. Sasvim sigurno mogu reći da sam tada o nekim stvarima samo mogla da maštam, da nisu bile baš sasvim jasne kao ideja u mojoj glavi. Vremenom, radom na sebi i na svojoj edukaciji , dizanjem svih nivoa u smislu celokupnog življenja, čovek oseća da su mnoge stvari dostupnije nego što izgledaju.
Ne mogu reći da sam potpuno planirao ovakav put. U suštini, mislim da se posvećenošću i radom može sve ostvariti. U ovom trenutku nemam stroge planove i ciljeve, ali ću nastaviti da predano radim, a vreme će pokazati gde ću stići.
Ostvarila mi se želja da se bavim književnošću, istorijom i filozofijom a svega toga ima u onom što čitam, promišljam i pišem. U gimnazijskim danima, koji su za mene predstavljali vreme često nesigurnih i zagonetnih putokaza, čovek i ne može puno planirati, već više želeti i priželjkivati. Univerzitetska karijera je nešto čemu se nisam nadao i što je došlo prilično neočekivano! Pri tom mogu reći da sam zahvalan što mi se pružila mogućnost da svoja znanja i iskustva podelim sa generacijama studenata i da na taj način, makar i delimično, vratim davnašnji dug koji su mi u nasleđe ostavili moji gimnazijski profesori.
Nikad ništa nisam planirao u smislu akademske karijere i profesionalnog usmerenja, jednostavno sam bio uporan i odličan učenik, pun naučnog entuzijazma, koji je pratio “znake pored puta”.
Rekla bih da sam ostvarila i više od onoga što sam tada planirala. Na primer, pored Beograda, studirala sam u SAD-u i u Kraljevini Norveškoj.