Umetničko obrazovanje na umetničkim školama i fakultetima pruža plodan holding u čijem okruženju se odigrava dijalog koji predvode profesori. Utoliko se umetničko obrazovanje razlikuje od obrazovanja na drugim fakultetima na kojima se predavanja održavaju ex catedra i gde je najvažniji kvantitet informacija. Priroda učenja i obrazovanja koja se odigrava na umetničkim fakultetima podrazumeva uvođenje u proces koji će tek slediti u umetničkim praksama i učenju. Verujem da učenje na fakultetima predstavlja samo mali procenat u odnosu na bogatsvo koje nude neformalna učenja i bogata praksa.
Obrazovanje u Srbiji doživljavam kao greškom okoštalu strukturu: čvrsto je, stameno, ali nepokretno i konzervativno. Ni moj fakultet nije briljirao u tom smislu. U nekoj meri je zaboravio da mu je osnovni zadatak da nas osposobi da se bavimo dramaturgijom, a ne da od nas prave stručnjake opšte prakse… Ovde je postalo normalno da se sve uči kroz posao, a ne na fakultetu. U nekoj meri je moj fakultet zaboravio da je od osnivanja katedre prošlo više decenija i da je vreme za revidiranje programa kod nekih predmeta… U nekoj meri je zaboravio da nismo tu da od nas stvore umetnike (to nije moguće!), nego zanatlije, koji će, u zavisnosti od kapaciteta, umnosti, sposobnosti i talenta, postati umetnici ili ne. Dosta toga je pomešao moj fakultet.
Sa druge strane, rad u malim grupama i individualni rad sa pojedinim profesorima je neprocenjivo blago koje student može da dobije. U mom slučaju, rad sa prof. dr Nebojšom Romčevićem, koji mi je bio mentor za izradu mr teze, je proces koji me je naučio da naučno mislim, a to je beskonačno puta važnije od toga da li znam tačnu godinu objavljivanja dadaističkog manifesta ili da nabrojim sva Igoova načela groteske – redom.
Dakle, uverena sam da „umetničko obrazovanje“ boluje od istih bolesti od kojih boluju osnovne, srednje škole i fakulteti. Raduje me činjenica da se u poslednje vreme bar govori o funkcionalnom i nefunkcionalnom znanju…