Gimnazijalci

Gimnazija Kruševac

Miroslav Đorđević:

Каda ste na univerzitetu, neke stvari se ističu same po sebi.Morate ići dalje I dalje. Imao sam sreće da je moja borba da budem i ostanem slobodan u odlučivanju uvek rađala nove ideje, poduhvate i rešenja. Naravno, prilagođavanje uslovima i okolini je neminovnost, ali osećaj slobode i samoinicijative potire sve druge nedostatke i ruši prepreke.

… Onda sam vremenom počeo da shvatam da se ljubav izgrađuje, a ne da se nasleđuje. I tako sam u mojoj lozi postao prvi lekar, i nastavio da gradim ljubav prema pozivu, uvek ulažući svoj maksimum.

Božidar Jovanović:

Prvobitno sam upisao smer Računarstvo i informatika, koji je kao i danas bio dosta popularan. Međutim, ubrzo sam shvatio da mi je pre svega stalo do spoznaje matematike i fizike. Tako, sam u trećoj godini prešao na smer Teorijska matematika i primene, i upisao prvu godinu smera Astrofizika. Malo je poznato da su Astronomija i Astrofizika, smerovi pri Matematičkom fakultetu. To je bio jedini način da naučim i ozbiljnije fiziku, jer, na žalost, na matematičkim smerovima, studenti matematike nemaju nijedan ispit iz mehanike ili fizike, što mislim da je veoma loše. Naime, matematika, mehanika, astronomija i fizika su se skoro do kraja 19. tog veka zajedno razvijale. U matematiku je utkana želja da se upoznaju pojave u prirodi.

Sa druge strane mnogi kursevi su držani na najvećem svetskom nivou. Pre svega bih istakao profesora Diferencijalne geometrije, Novicu Blažića. U četvrtoj godini, školske 1992-1993, imali smo mogućnost da izaberemo da slušamo jedan predmet. Ja sam jedini prijavio kurs Uvod u teoriju Lijevih grupa. Iako sam bio jedini student, profesor Novica Blažić je cele godine držao predavanja, dva časa nedeljno. Po završetku kursa, profesor je odredio datum polaganja ispita. Imao sam vremena za odmor i vratio sam se u Kruševac kod roditelja. Jednog dana vozeći bicikl, primetio sam biciklistu iz suprotnog pravca, to je bio Novica. Iznenadili smo se jer nismo znali da smo obojica iz Kruševca. Tako sam imao priliku da ispit polažem u Kruševcu, na prekrasnoj terasi punoj bonsai drveća, za koje je Novica bio stručnjak. To nije bilo samo polaganje, već i dodatno učenje, uz nesebičnu Novičinu pomoć. Na žalost, pre nekoliko godina, profesor Novica Blažić se upokojio.

Malo je nedostajalo da izaberem Diferencijalnu geometriju kao smer poslediplomskih studija. Tu bi verovatno profesor Novica Blažić bio mentor za izradu Magistarske teze. Međutim u proleće 1993. na Matematičkom fakultetu desilo se za mene nesvakidašnje predavanje.

Držao ga je Vladimir Dragović, jedan od najmlađih doktora matematike u Srbiji. Iako je samo 2 godine stariji od mene, već je doktorirao, i to ne bilo gde, na Mehaničko-matematičkom fakultetu čuvenog Lomonosova, Moskovskog državnog univerziteta. A tema je bila za mene pravo otkrovenje, matematički problemi, ali inspirisani problemima iz mehanike i fizike. To je upravo ono čega nije bilo ni na studijama matematike, a ni astrofizike.

Posle predavanja, ja sam jednostavno prišao i pitao Vladimira da li želi da mi bude mentor kada diplomiram matematiku. Kao ruski đak, postavio se strogo. Pitao me je o mom obrazovanju i postavio par jednostavnih pitanja. Bio sam srećan kada sam prošao taj mini-test i kada je Vladimir pristao da me uvede u nauku. Ispostavilo se da je to jedna od najvažnijih odluka koju sam imao. Kod njega sam položio najteži ispit na posle-diplomskim studijama, Matematički metode mehanike po knjizi jednog od najvećih matematičara 20. tog veka, Vladimira Arnoljda. Ali trud se isplatio. I dan danas profesor Vladimir Dragović i ja sarađujemo i pišemo zajedničke naučne radove.

Jelena Bradić:

Magistarske studije sam upisala jer sam želela da naučim jos više iz moje izabrane podoblasti: Verovatnoća i Statistika.To se jedino moglo učiniti tako, jer su predmeti bili dostupni samo poslediplomcima. Kasnije nezadovoljstvo u tom procesu edukacije me je dovelo do toga da se prijavim za Doktroske studije u Americi. Nisam ni sanjala da ću završiti na Prinston Univerzitetu, a kamoli da cu na njemu i uspešno dobiti doktorat.Sa ove tačke gledišta ne bih ništa menjala za to iskustvo !

Bojana Milosavljević:

Po završetku osnovnih studija, osećala sam da mi manjka znanje iz oblasti lingvistike i da želim da se oprobam u nekim jezičkim istraživanjima. Želja mi je bila i da se bavim naukom i da radim u Institutu za srpski jezik, pa sam tako samoinicijativno odlučila i da magistriram i da doktoriram.

Marija Paunović Kerkez:

Moja je želja bila da nastavim sa usavršavanjem, I zato sam posle osnovnih studija želela da proširim stečena znanja u primenjenoj matematici. Nažalost I danas u našoj zemlji ne postoji fakultet koji se bavi primenjenim matematičkim modelima. Ekonomski fakultet u Beogradu, gde sam magistrirala, formiranjem smera Aktuarstvo, pod rukovodstvom Prof. dr Jelene Kočović kao vrsnog stručnjaka u ovoj oblasti I vizionara,omogućilo je da se moja težnja ispuni. Aktuar je matematičar u osiguranju, multidisciplinarno zanimanje za koje važi da je najstresnije, izuzetno kompleksno, ali I među najplaćenijim stručnim poslovima u svetu.

Predrag Punoševac:

To je bila isljučivo moja lična želja i nesebična podrška moje pokojne majke. Imao sam neverovatnu želju i potrebu za školovanjem, usavršavanjem, i radom. Želeo sam da idem do kraja. Imao sam majku koja je žrtvovala svoj život (doslovce – umrla je u 57. godini života) da se moji snovi ostvare.

Ključ je u radu!

Srđan Antić:

Za svaki promašaj u stručnom ili pravnom aspektu treba da postoji adekvatna sankcija.

Dva su razloga što posle završenog Medicinskog fakulteta nisam otišao da se bavim onim za šta sam studirao (kliničkom praksom), nego sam otišao na postdiplomske studije iz bazičnih (nekliničkih) oblasti. Prvo, 12 dana nakon mog diplomiranja se zemlja raspala. Počeo je rat i uveli su nam teške ekonomske sankcije. Od mog diplomiranja do zime 1993. (manje od dve godine), cela klasa srednje stojećih ljudi u Srbiji je bila svedena na prosjački štap. U potpunom rasulu koje je u društvu vladalo 1991, 1992 i 1993. činilo mi se da je potpuno svejedno da li sam zaposlen kao siromašni doktor ili siromašni istraživač. I drugi razlog zašto sam upisao postdiplomske studije je vezan za novac. Kada je trebalo da se prijavim na specijalizaciju, ukinute su plate specijalizantima. Kad već nema love za stare specijaliste, zašto bi plaćali one koji se tek treniraju da postanu specijalisti? Ne samo da bih morao da radim bez plate, već bih morao i da plaćam nastavu iz specijalizacije. Nisam mogao da živim u Beogradu bez plate, i još da plaćam specijalizaciju. Tako ja dignem ruke od lekarskog poziva.

Dušica Vukmir:

Poslediplomske studije sam upisala samoinicijativno kako bih unapredila svoja znanja iz određenih oblasti a kasnije se ispostavilo da je to bio deo mog posla u naučnom Institutu u kome sam se zaposlila.

Jelena Pantić:

Svakako ima i jednog i drugog. Uvek je postojala jaka ambicija, ali su morali i da se stvore uslovi. U svakom slučaju bila sam jako strpljiva i sačekala svoj trenutak. Kada sam krenula na postdiplomske studije dala sam sve od sebe i uživala u svakom trenutku.

Jelena Đonović:

Odluku da nakon završenih osnovnih studija upišem master studije donela sam samoinicijativno, najviše zbog toga što sam želela da istražujem i učim dalje, ali i da svoj rad na određeni način, u društvenom smislu, verifikujem. … Izboriti se za stručnost i nezavisnost profesorskog poziva trebalo bi da bude imperativ svih akademaca, bilo da su nastavnici ili roditelji.

i dalje želim da učim, možda sada, u zrelijem periodu, kada shvatam pravi smisao i značaj učenja, još više nego ranije. Ideje me i dalje okupiraju i samo je na meni da napravim pametan izbor, da odlučim koje od njih mogu da realizujem, koje će biti korisne i doneti dobro, i meni i drugima, naročito mladim ljudima.

Momčilo Dobrodolac:

Samoinicijativa i želja za radom u visokoobrazovnom sistemu.

Nebojša Bradić:

Za mene se proces umetničkog obrazovanja dešavao izvan školskih klupa. Redovne (ponekad organizovane) posete bioskopima, gradska biblioteka, pozorište, izložbe,  koncerti rok i klasične muzike i putovanja, sve je to doprinosilo formiranju mladog čoveka koji je u jednom trenutku odlučio da krene putem umetnosti.

Vladan Đorđević:

Zbog obimnih nastavnih programa, da se „od šume ne vidi drveće“, potrebno je u učenju razdvajati važno od nevažnog, dublje izučavati samo one važne stvari – fundamente pojedinih naučnih disciplina, bez suvišnog opterećivanja memorije, makar i na uštrb veće ocene. Samo njihovo uspešno savladavnje na srednjoškolskom nivou otvara vrata uspešnog studiranja na univerzitetu. A prilikom izbora zanimanja ljubav prema pozivu, a ne materijalni momenti, treba da bude motiv, jer samo on garantuje uspeh.“

Ana Lukić:

Najveća motivacija mi je bila želja da posao koji radim bude interesantan, kreativan i stalno nov. Pred kraj studija sam shvatila da ću za to imati mnogo više šansi ako nastavim sa postdiplomskim studijama. U to vreme sam bila u kontaktu sa prijateljicom koja se u toku treće godine upisala na studije u Americi. Na njen poziv sam otišla u Čikago, i imala prilku da razgovaram sa profesorom koji je vec imao jako pozitivnih iskustava sa studentima sa Beogradskog Elektrotehničkog Fakulteta. Tražio je kandidate za postdiplomske studije. Projekat na kome je radio bio je vezan za matematičko modelovanje promena u ljudskom mozgu na osnovu slika dobijenih sa PET i MRI skenera što se odlično uklapalo u moju ideju o intersantnom i kretivnom poslu. Sa tim profesorom sarađujem i dan danas, više od 18 godina nakon tog prvog susreta.

Zorica Arsić Mandarić:

Zahvaljujući paralelnoj istrajnosti u onom „boriti se za svoj san i nikad ga se ne odreći, ma kako veliki bili napori i odricanja“, danas sam književnik sa preko trideset objavljenih knjiga i doktor medicinskih nauka.

Zorana Opačić:

Dugo sam pisala svoj diplomski rad o Danu šestom Rastka Petrovića. Čini mi se da sam tek tad postala svesna zadovoljstva koje proizilazi iz proučavanja i tumačenja književnog teksta. Ovaj diplomski rad dobio je nagradu katedre, a ja motivaciju da nastavim da se bavim time i potvrdu da to što sam radila ima smisla. Želja da upišem postdiplomske bila je prirodni nastavak te motivacije. Ovo iskustvo pomoglo mi je u suštinskom smislu: shvatila sam da se naporan rad isplati i da posao koji se radi temeljno i predano predstavlja preduslov svakog profesionalnog napretka. Shvatam da društvo u kome danas živimo nažalost ne počiva na ovim načelima, ali svoja profesionalna postignuća ostvarila sam upravo predanim radom. Nismo ni svesni koliko nam površno ili traljavo urađen zadatak zatvori neka vrata, i obratno. Ova načela pokušavam da prenesem i svojim studentima. Neki od njih osvojili su nagrade za svoje naučno-istraživačke radove, a više njih može da se pohvali objavljenim člancima u domaćim i stranim časopisima i učešćem na naučnim konferencijama. Uspeh studenata sa kojima sam radila smatram svojim najvećim dostignućima. Mladim ljudima danas je teško da se orijentišu u svetu koji se ne zasniva na marljivosti, kreativnosti, intelektualnim sposobnostima, ali moraju da shvate da se naporan rad i nove ideje uvek na kraju isplate, čak i ako u prvi mah ne izgleda tako.

Anđelija Malenović:

Još tokom studija sam odlučila da upišem poslediplomske studije iz Farmaceutske hemije. Srećom, na Katedri za analitiku lekova je bilo jedno slobodno asistentsko mesto, tako da je je moja ljubav prema hemiji dobila novu dimenziju, kontrolu lekova i regulativu u kontroli lekova.

Zvonko Petković:

Splet okolnosti je bio takav da su mi se poklapale želje sa realnošću. Samoinicijativa je u mom slučaju igrala veću ulogu i želja za nečim što sam tada smatrao izazovom.

Strahinja Janković:

U mom slučaju, više samoinicijativa. Moja želja je bila da idem na postdiplomske studije još i kada sam upisivao fakultet. Tokom studiranja se iskristalisala oblast u kojoj želim se da usavršavam i od master studija sam u toj oblasti. Sada, kao student doktorskih studija i kao asistent na Elektrotehničkom fakultetu pokušavam da dam svoj doprinos nauci, i da drugim studentima približim tu oblast.

Jelena Car:

Nisam imala strogo definisanu želju, čime bih se bavila, kad sam završila fakultet. Senzori i upravljanje su mi se dopali još na fakultetu, pa sam tako odabrala i diplomski rad. Praktični deo rada me je doveo u kontakt sa Institutom i tu sam se zaposlila kada sam završila. Ono što sam znala oduvek, je da se neću zaustaviti završetkom fakulteta i da ću nastaviti i dalje. Zbog svega toga, mogu da kažem da su na moju odluku o postdiplomskim studijama uticali i samoinicijativa i okolnosti. Samoinicijativa je bila ključna u odluci da idem dalje, a na oblast interesovanja su uticale i okolnosti. Sa druge strane, naše odluke nas svesno ili nesvesno upućuju na to da stvorimo okruženje koje će nam pomoći da ih ostvarimo, da pravimo izbore koji nas vode ka cilju, tako da su i okolnosti deo naše osnovne ideje i želje koja ih bira.

Lazar Cvijić:

Okolnosti su mi pružile mogućnost da pređem u sasvim drugu sferu, u druge nauke na postdiplomskim studijama, a naravno bez samoinicijative to bi bilo jako teško.

Slavica Mrfat Vukelić:

Nakon završetka redovnih studija otvorili su mi se različiti profesionalni putevi. Ali ljubav prema rodnom gradu i želja da se bavim naučnim radom su me doveli u Institut za krmno bilje u Kruševcu. Poslovi koje sam obavljala su podrazumevali i dalja usavršavanja, zbog čega sam upisala poslediplomske studije, a kasnije i doktorske.

Dejan Ivezić:

Tokom izrade diplomskog rada kod prof. Dragutina Debeljkovića uradio sam neke modifikacije uobičajenih upravljačkih petlji. Rezultate smo saopštili na vrlo uglednoj naučnoj konferenciji u Engleskoj. U recenziji je pisalo da je naučni doprinos „relativno mali, ali vrlo originalan“. Naizgled nebitna fraza mi je u tom trenutku puno značila i bila podstrek za dalji rad. Posebno jer tada nisam bio na Univerzitetu.

Milica Makragić:

Postdiplomske studije upisala sam iz dva razloga. Jedan je taj što mislim da čovek celog života treba da radi na sebi i da ulaže u svoje znanje, jer mu to može samo koristiti. Ja sam nastavila usavršavanje iz oblasti koju sam celog života najviše volela. Drugi razlog je taj što sam dobila ponudu da se zaposlim kao asistent na fakultetu, a za to je potrebno upisati doktorske studije.

Ja volim da predajem, pa se sve to fino poklopilo.

Duška Radosavljević:

Bila je u pitanju kombinacija faktora. Nakon završenih osnovnih studija, nisam imala utisak da je to bio kraj puta za mene. Želela sam da nastavim dalje usavršavanje, a i pojavila se mogućnost stipendije. U tom trenutku ja sam zapravo imala dilemu jer mi je u isto vreme bio ponudjen i posao u pozorištu i mogućnost postdiplomskih studija, i ja sam ipak izabrala dalje studije jer mi se to činilo kao pravi sledeci korak.

Vladimir Živković:

Nekako su se već tokom redovnih studija, zahvaljujući solidnom uspehu koji sam postizao, poslediplomske nametale i očekivale kao logičan nastavak. Prvi deo poslediplomskih studija završio sam tokom trogodišnjeg volontiranja (u nedostatku posla) na Klinici za endokrinologiju Kliničkog centra Srbije, gde sam magistrirao iz oblasti endokrinologije, u tom trenutku mislivši da ću se time nadalje i baviti. Na sudsku medicinu sam otišao slučajno, sa idejom da vidim da li može „bez veze“, i uspelo je, tako da sam doktorat završio tamo i karijeru nastavio u potpuno drugom (i za mene svakako mnogo boljem i produktivnijem) smeru.

Staša Milojević:

Igrom slučaja sam nakon završetka studija počela da se bavim oblašcu koju nisam studirala, bibliotekarstvom. U to vreme da bi ste se bavili bibliotekarstvom bilo je potrebno da pored završenog fakulteta završite magistraturu iz bibliotekarstva i informatike ili da položite državni ispit. Ja sam se odlučila za postdiplomske i tu otkrila svoje interesovanje za informatiku. Sticajem okolnosti bavljenje bibliotekarstvom i informatikom sam nastavila u SAD gde sam najpre magistrirala, a zatim i doktorirala informacione nauke.

Jovana Husemann Ćosić:

Odluku o postdiplomskim studijama sam donela sama, zato što sam tokom osnovnih studija shvatila da me od biologije više ineteresuju primenjene prirodne nauke (inženjerstvo) i način transfera i implementacije tehnoloških dostignića u zemljama u tranziciji, kao što je Republika Srbija. Iz tog razloga, školovanje sam nastavila u dvema tehnološki i ekonomski najrazvijenijim zemljama sveta, u Japanu i Nemačkoj.

Sandra Stojanović:

Na moju odluku da idem dalje na postdiplomske studije imale su uticaj, ja bih rekla, i okolnosti isto koliko i samoinicijativa. Oduvek sam volela hemiju i pokazivala interesovanje za nauku. Prvi put mi je palo na pamet da bih išla na postdiplomske studije baš kad sam položila Organsku hemiju na Tehnologiji (koja je važila za jedan od najtežih ispita!) sa dobrom ocenom i ne baš puno truda. Shvatila sam da mi to leži. Ali tada još nisam znala da bih radila postdiplomske studije u Americi. Na četvrtoj godini fakulteta sam išla na razmenu studenata u Krakow u Poljskoj. Tada sam upoznala mlade ljude iz cele Evrope. To je bila 2002. godina i neposredno posle otvaranja granica. U razgovoru sa njima sam videla koliko smo mi u Srbiji propustili tokom svih onih ratova i dešavanja u zemlji. Posle tog putovanja sam definitivno rešila da želim da odem i vidim šta sve svet ima da ponudi. Čim sam diplomirala u novembru 2004. ja sam otišla za Ameriku preko Au Pair programa, ali sa ciljem da tih godinu dana iskoristim za traženje postdiplomskog programa. Doktorat iz Organske hemije sam počela u septembru 2006. kod profesora Jovice Badjica na Ohio State University. Doktorirala sam 2012. i iste godine se zaposlila kao predavač na Florida International University u Majamiju.

Slavenka Šošić Janković:

Neposredno po završenom Medicinskom Fakultetu u Beogradu zaposlila sam se na Institutu za epidemiologiju kao stručni saradnik. Da bih napredovala u službi morala sam da nastavim sa poslediplomskim studijama. Međutim, i da nisam morala sigurno bih upisala magisterijum, a kasnije i doktorske studije jer sam sebi postavila cilj da budem najbolja u zanimanju koje sam odabrala, što podrazumeva dugogodišnje usavršavanje, ne samo u pedagoškom, već i u naučno istraživačkom radu koji je kreativan ali i zahtevan jer vodi kroz trnje do zvezda.

Sandra Vranić:

Samoinicijativa je mnogo važna i ona proizilazi iz nekih okolnosti. Kada se rađa ideja o odlasku ona je sastavni deo nekog nezadovoljstva ili potrebe da se dobije nešto više ili bolje.

Za sada je stanje u Srbiji takvo da izgleda da ne možemo očekivati da budemo adekvatno otpoštovani u odnosu na uloženi trud, rad i novac ili i u odnosu na to kako vidimo svoj život u budućnosti i kakvo mesto za život želimo. Te krajnosti su toliko izražene da se na odlazak iz zemlje odlučuju i oni koji imaju ogromnu potrebu da budu u domovini i žive bliže svojim porodicama.

Odluka o studiranju u inostranstvu nije nimalo jednostavna.  Potrebno je mnogo energije, vremena, rada i odgovarajućih uslova da se stvori ugled pojedinca u inostranstvu. Bilo bi divno kada bi bilo moguće da se sva ta energija uloži i iskoristi tamo gde smo  rođeni jer smo time, sasvim sigurno, trajno vezani.

Katarina Andrić Milosavljević:

Studije na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu su 80- ih godina nudile nešto novo, kompjutere, informatiku koji su u Srbiji bili nepoznanica. To me je i privuklo. Znala sam da se u svetu već odavno primenjuju računari i da su oni naša budućnost. Moram priznati, očekivanja su bila veća od onoga što je fakultet nudio u praktičnom smislu. Tokom studija, naviknete se na takav rad i prilagodite se situaciji. Na trećoj godini studija shvatila sam da me posao inženjera FON-a neće učiniti srećnom, ali studije sam htela da završim i tako sam učinila. Shvatila sam tada a takvo mišljenje zastupam i danas da različita interesovanja i raznolikost nauka u obrazovanju, su prednost jer čoveka nadopunjuju, duhovno bogate i pomažu da bolje sagleda i reši probleme u poslu i životu. Zato je za mene moj obrazovni i razvojni  put bio prirodna stvar – sa FON-a usavršavanje na Saobraćajnom fakultetu, pa višegodišnji rad u medijima a potom u vazduhoplovstvu, ali opet u korelaciji sa medijima i računarima. Interesovanja za novim saznanjima me ne napuštaju ni danas.

Milan Andrejić:

Veliki uticaj imala je moja porodica. Otac učitelj i majka profesor matematike pomogli su mi da prepoznam lepotu ovog posla. S obzirom da su doktorske studije bile sastavni deo tog puta, ostale kockice su se same složile.