Najviše pamtim kruševačku Gimnaziju po jakim profesorima. Moja razredna je bila Katica, hemiju mi je predavao Milisav, a matematiku Vektor. Očigledno je da popularni profesori dobijaju samo jedno ime, kao popularni muzičari, pisci i glumci.
Kruševačku gimnaziju najviše pamtim po izuzetno lepom druženju u jednom bezbrižnijem vremenu. Tu smo polagano postajali zreli mladići i devojke kojima je pored zabave bilo značajno i dublje sagledavanje društva, prirode, i naravno samog smisla života. Sa pojedinim drugovima iz odeljenja se i dalje često viđam. Sada već proslavljamo rođendane naše dece.
Mislim da je Gimnazija kao takva bila jedno DIVNO edukatvno doba koje me je pripremilo životu i nauci.
Gimnazijske dane pamtim po bezbrižnosti, lepoti druženja i optimizmu koje je nosilo i to vreme i naša mladost u njemu.
Gimnaziju pamtim po prijateljima, druženjima, školskim odmorima, ekskurziji i drugim lepim trenucima, ali i po nemilim crvenim uniformama.
Gimnaziju pamtim po profesorima i njihovoj posvećenosti učenicima i opštem napretku đaka u životu. Pamtim ozbiljnost kojom su nas ne samo obrazovali već i vaspitavali, čineći školu doslovno našim drugim domom. Takođe pamtim sva druženja, zajedničke đačke aktivnosti i matursku proslavu na kraju četvrtog razreda.
Gimnaziju pamtim po profesorima a najviše po mom najdražem profesoru i razrednom starešini Milutinu Veselinoviću, poznatijem kao Mića Vektor, koji je od mene napravio čoveka.
Gimnazija u Kruševcu je uvek ostala u mom sećanju. Divni profesori, sjajni drugovi, I najveći broj prijatelja do dana današnjeg. Pamtim je po slobodi u izražavanju misli i ideja… Pamtim je po entuzijazmu nastavnika da nam budu učitelji života… I prenosim svoja osećanja na mlade i ističem da sam se školovao u prvoj kruševačkoj gimnaziji (iako druge nema), ali prvoj jer je iznedrila mnogo prvaka, u svim disciplinama. Kada diskutujem sa svojom ćerkom Sofijom, tinejdžerkom, koja živi i školuje se u Americi, uvek podrugljivo kažem da je moja Gimnazija starija od Amerike… Pamtim je i po partijama basketa u dvorištu i preferansa sa profesorima u letnjim kampovima na Crnogorskom primorju… i po prozorima i vratima, i grafitima, ponekad ne tako kulturnim, ali jedinstvenim i jasnim… Na kraju,sećam se i onih, i nastavnika i đaka, koji su bili sa mnom, deo naše Gimnazije, a sada ih više nema među nama… i nalazim snagu… za dalje…
Plašio sam se onda kao i sada, neuspeha. Gimnazija mi je na jedan, ne baš nežan način, pokazala da i nad popom ima popa… U odeljenju sa samim vukovcima pljušte dvojke i trojke kod Miće Vektora! Uh, gadno beše. Tada sam se suočio sa mogućnošću da stvari baš ne moraju da budu onakve kakvim ih zamišljamo. Strašno, ali neophodno iskustvo.
Voleo sam prof. Radomira Baturana. Nije mi predavao stručne predmete, ali je za mene bio otkrovenje. Usadio mi je istinsku ljubav prema dobroj literaturi i što je najvažnije razvio kritičko mišljenje o pročitanom.
Uvek se rado sećam svoje gimnazije i vremena provedenog u njoj. U njoj sam srela drugove sa kojima iskrena prijateljstva traju do današjih dana i provela tinejdžerske dane nezaboravne u životu svakog čoveka. Ali gimnaziju najviše pamtim po divnim profesorima od kojih su mnogi od nas, zahvaljujući njima, naučili ne samo zadato gradivo već i one lekcije o životnim vrednostima koje se ne uče iz knjiga. Bili su to profesori ljudine: moj razredni starešina prof. Stojilović, prof. Živica Milićević, prof. Milisav Milovanović, prof. Žota, prof. Živka Krstić, prof. Katarina Katica Mijović, prof. Milivoje Grandov, prof. Buntić, prof. Ljilja Đorđević, moj razredi starešina u prvoj godini prof. Dragiša Trufunović…… Svako na svoj način uticali su na formiranje naših stavova, naših ličnosti, životnih opredeljenja….Bilo je to vreme kada se cenio rad, pamet ali i moralne vredosti.
Gimnazijske dane pamtim kao najlepši period u mom školovanju, u tom divnom vremenu kada se slušala dobra muzika i živeo neki miran život. Sećam se divnih profesora, topline našeg razrednog starešine Kose, koja je predavala ruski, Milanke koja je sa toliko entuzijazma predavala astronomiju i pokazivala nam kako izgleda kad se posao koji radiš voli. Posebno se sećam profesorke engleskog Cece, koja mi je neizmerno pomogla da naučim i definišem neki svoj stil pisanja na engleskom jeziku.
To je svakako lep period života. Godine provedene u Gimnaziji pamtim po jakoj konkurenciji koja je doprinela individualnom razvoju svakog pojedinca iz čitave moje generacije. Van škole smo se intenzivno družili i ta drugarstva su često bila važan oslonac u teškim vremenima kroz koja smo svi prošli.
Gimnazijsko vreme bilo je vreme pozitivnosti, sa asimptotskom težnjom ka beskonačnosti, kako bismo mi iz 4-3, matematičari-programeri rekli… Tako stvari sagledavam posle 20-ak godina… Doba naboja kreativne energije, verovatno jačeg nego bilo kada, stvaralaštva, divnog druženja i nezaboravnih prijateljstava, bunta i krivudanja, jer smo ’išli grlom u jagode’ i mislili da se ’jede sve što leti’, neumornog rada, osmišljavanja pozorišnih predstava, koje su, i tada i sada, za mene bila pravo zadovoljstvo i put u bolji svet, raznovrsnih događaja u našem Kruševcu, i iznad svega, ljubavi i pričanja o njoj… Verovali smo da smo avangarda društva, a sada bismo sve dali da nam je vera još uvek toliko jaka.
Gimnazija je u procesu permanentnog učenja igrala veoma važnu ulogu. Najvažniji period odrastanja, učenja i obrazovanja dešavao se na različitim nivoima. Jedan je svakako predstavljala nastava, dugogodišnja tradicija škole i kvalitetan profesorski kadar. Ali, za proces učenja je neophodna i druga strana – učenici. Ponosan sam na svoju generaciju u kojoj je bilo izvanrednih pojedinaca čija posvećenost procesu učenja je ulivala strahopoštovanje a kritički dijalog sa njima predstavljao zadovoljstvo.
Uz moje očigledne naklonosti prema literaturi i sceni, profesorka Slađana Damnjanović i njen „matematički“ pristup književnosti, dramska sekcija, moj maturski rad (tema „Istorija drame“, koju nikad ne bih dozvolila nijednom đaku da radi), moj stariji brat Vladimir (bivši gimnazijalac) koji je u to vreme završavao režiju i zahvaljujući kome sam imala dostupnu literaturu, ali i dostupnu ideju da umetničke fakultete ne upisuju samo oni sa jakom vezom, nego upravo oni koji imaju talenta i dobro se spreme za prijemni… sve su to stvari koje su sigurno uticale na promenu moje odluke da ne studiram psihologiju, već dramaturgiju. Pitanje na koje nikada neću imati odgovor je šta bi bilo da sam pohađala neku drugu gimnaziju ili neku drugu školu; da li bi moj izbor profesije bio isti? Ipak mislim da je uloga Gimnazije bila bitnija u jednoj drugoj stvari, a to je kriterijum koji je u njoj važio. On je bio u dobroj simbiozi sa mojim osećanjem odgovornosti i štreberskom prirodom… Za mene je visok kriterijum u Gimnaziji bio stimulativan, zato i važan. Prva godina Gimnazije je bila stresna i izuzetno naporna (čak ne znam da li mi je ijedna godina ukupnog školovanja bila tako naporna), ali prolazak kroz nju mi je ulio neku novu vrstu samopouzdanja, pa i nove i drugačije želje sa savladavanjem prepreka. Visok kriterijum, želja za učenjem i to „umno samopouzdanje“ je nešto što mi je Gimnazija izazvala/pružila i mislim da je to ključna stvar za ceo moj potonji rad, računajući i studiranje.
„Svako od profesora uticao je na svoj način, ali ću uvek pamtiti svima dragog „čika Vuju“koji je neprekidno ponavljao da će se mnogo toga zaboraviti što se uči u školi, ali da je najvažnije u njoj steći radnu naviku, tako nužno u vremenu studiranja; ili profesorku Miru Babić, roditeljski zabrinutu nad svakim učenikom, koja je stvarala moralnu obavezu da se istorija uči; profesorku Bratislavu Jovanović, blagu i tolerantnu, koja je plenila našu pažnju i indukovala ljubav prema književnosti; „čika Latinca“ – profesora Dragčeta Popovića, koji je, pak, svojom strogošću doprineo da smo latinski učili tako da je meni lično, moram priznati, znanje latinskog jezika u struci mnogo toga učinilo lakšim.“
Gimnaziju pamtim po društvu, po profesorima, po kabinetu biologije sa bezbroj uzoraka biljaka, po kabinetu za matematiku koji smo zvali “šok soba”, po časovima kod Žote i Ðuje, po diskusijama na časovima filozofije kod “Ljube filozofa”, po složnosti našeg odeljenja…
Gimnaziju pamtim po sjajnim ljudima koje sam imala prilike da upoznam. Bile su to četiri lepe godine. Ta poznanstva su nas u to vreme zaštitila od stvari koje su se dešavale oko nas i formirala u ljude koji smo danas. Ljude koje mogu da kažem da sam ponosna što poznajem i što su mi prijatelji.
U moje vreme, gimnazija u mom zavičajnom Kruševcu važila je za jednu od najboljih i najsavremenijih srednjih škola u Srbiji. Jedna je od prvih koje su uvele tada eksperimentalno đačko samoupravljanje, bila vodeća u maštovitoj komunikaciji sa srodnim najboljim gimnazijama, pobratimili smo se sa Petom beogradskom gimnazijom i razmenjivali posete, znanje, kreativna druženja, izgrađivali ličnost i upoređivali rezultate rada i učenja. Imali smo stroge, autoritativne i pravične profesore, kojih se sećam kao vrsnih pedagoga istinski posvećenih nama učenicima. Podrška koju su nam davali (podstrekom sklonosti i talenta), bila je presudna i onima koji su se spremali za fakultete egzaktnih nauka i onima koji su voleli društvene nauke i umetnost.
Lepo smo sarađivali sa kruševačkom ”Bagdalom” i sa kruševačkim, tada amaterskim, pozorištem, pa su se mnogi gimnazijalci, među njima i ja, ogledali na sceni u recitalima i glumačkim predstavama ( pod vođstvom Mome Bradića), u objavljivanju pesama i proze u književnom podlistku ”Bagdale” pod nazivom ” Venturi”. Mnogi slikari i vajari stasali su pod budnim okom prof. gimnazije, vajara Simića… Ako je Kruševac bio (i ostao) rasadnik umetnika, (danas velikana srpskog glumišta, književnosti, muzike i umetnosti, kao i brojnih doktora medicine i egzaktnih nauka), Kruševačka gimnazija je bila kosmička bašta u kojoj su svi oni odgajeni i rasađeni u svet!
Gimnaziju pamtim po dobrom druženju, strogim pravilima koja su tada važila i po dobrim svirkama, koje su se u to vreme organizovalе u dvorištu Gimnazije.
Gimnaziju pamtim po strogim profesorima i po stanju bezbrižnosti (koje tek sad mogu tako da nazovem, u to doba mi nije tako izgledalo) sa kojom smo uspevali da se izborimo sa obavezama i istovremeno posvetimo različitim aktivnostima van škole. Svi smo bili odlični đaci, ali smo smatrali da učenje nikako ne sme biti jedina stvar koja nas interesuje u životu. Bili smo željni intelektualnih podsticaja, trudili smo se da se što više informišemo o filmu, o novim književnim delima, muzičarima, slikarima. Većina mojih prijatelja je glumila, pisala, slikala.
Pošto sam gimnaziju pohađala u vreme usmerenog obrazovanja, bila sam na smeru koji je imao prilično rogobatan naziv – stručni saradnik u službi javnog informisanja – ali je, osim predmeta iz novinarstva, bio koncipiran kao društveno-jezički smer ili, možda, preciznije smer na kojem su se proučavale društveno-humanističke nauke (imali smo istoriju civilizacije, filozofiju, veliki fond časova stranog jezika, više predmeta iz književnosti). Imali smo mnogo časova filozofije nedeljno, prevashodno zbog činjenice da nam je razredni (Šemsudin Šišić – Šime) bio profesor filozofije koji je časove filozofije, logike, odeljenske zajednice i marksizma (da, u to vreme se učio marksizam) pretvarao u časove filozofije. Platona smo, na primer, radili mesec dana, a profesor je jadikovao zbog činjenice da je za njega u programu predviđena jedna nedelja. To govori o činjenici koliko su profesori pokušavali da nadiđu ograničenja programa. Kasnije su mi sveske iz srednje škole umnogome pomagale da spremim ispite na fakultetu. Na prvoj godini studija preradila sam samo deo istraživanja iz tumačenja književnosti (o romanu Kiklop Ranka Marinkovića – sam odabir dela koje sam proučavala u Gimnaziji svedoči o visokim zahtevima koje je pred nas postavljao profesor Baturan) i za to dobila visoku ocenu. Obožavali smo profesorku engleskog Lulićku, koja je bila stroga, ali pravedna i požrtvovana, često smo je doživljavali kao razrednu. Danas u Gimnaziji predaju mnogi moji prijatelji iz odeljenja i generacije.
Školske dane pamtim po Kulturnom centru Kruševca, tadašnjem Domu omladine i dramskom studiju koji je vodio pokojni Rade Brka. Igrali smo u lutkarskim predstavama, a kasnije i u Teatru poezije.
Što se uspomena na Gimnaziju tiče, zaista su divne. Ja sam maturirala 1990. tako da godine, koje sam provela u Gimnaziji, zaista pamtim kao bezbrižne i veoma srećne. Zahvaljujući fantastičnim profesorima, a pre svega čuvenom profesoru Žoti i profesoru Živojinu Strižaku, matematiku, fiziku, biologiju i botaniku na prvoj godini fakulteta sam položila veoma lako. Profesor Žota je bio dobar prijatelj sa profesorom botanike na Farmaceutskom fakultetu, prof. dr Predragom Živanovićem, tako da je se ispit često polagao uz opasku: “Znam ja da je Žota vas odlično spremio.”
Bio sam mlađi za samo 40 godina, UH! Ekskurzije, prva ljubav, iskreno drugarstvo, profesori i njihovo zalaganje da nas pored učenja pripreme i za profesionalni život. Ono što me rastužuje je činjenica da među nama nema nekoliko njih sa kojima sam baš ja provodio gimnazijske dane.
Gimanziju pamtim po više stvari, počev od ljudi, drugova i profesora, priprema za takmičenje i samih takmičenja, odbojke u dvorištu, zgoda i nezgoda koje su se desile i klupe u redu do prozora.
Pamtim osećanja pri prvom ulasku u školu, prvog školskog dana. Bila sam ushićena, radoznala, oduševljena kabinetom sa stolovima za crtanje, ponosna sto ulazim na glavni ulaz i nekako sva sitna dok sam prolazila kroz hodnike čuvene Gimnazije…
Pamtim dobre profesore, izuzetno zanimljive časove, a sadržaj nekih predmeta pamtim i danas.
Pamtim da smo nosili školske uniforme neko vreme, da smo ponedeljkom imali blok nastavu projektovanja i da smo tada mogli da slušamo muziku dok crtamo. Pamtim i ogromne „T“ lenjire i „hamere“ koje smo nosili u školu.
Pamtim da sam se borila u oštroj konkurenciji za prvo mesto na literarnom sastavu povodom dana škole i da mi je bilo jako važno da pobedim, jer je nagrada bila odlazak na more koje je organizovala Gimnazija – more sa društvom (a bez roditelja) u kampu u Šušnju…
Nagrada sledećeg konkursa je bio susret sa Desankom Maksimović i Mirom Alečković, i to je jedno od najlepših sećanja i susreta koje je naša Gimnazija organizovala. Pobednik konkursa je imao tu čast da dočeka naše velike pesnikinje kao đački predstavnik škole… nisam to mogla da prepustim nekom drugom! 🙂
Pamtim da je bilo dovoljno da pogledamo kroz prozor učionice za vreme odmora i da vidimo „ceo grad“ koji se vrteo oko novo otvorenog kafića „Krug“ preko puta škole.
Iako se u to vreme Gimnazija zvala OC „Bosa Cvetić“, za sve nas je bila Gimnazija…
Gimnazija, kao elitna škola u Kruševcu, koja je godinama, pa i u moje vreme, uvek sabirala najkvalitetnije i najambicioznije mlade ljude, na mene je, kao i na mnoge druge, izvršila snažan uticaj. Stroga, sa izuzetnim profesorima, izgrađivala je naše ličnosti i otvarala mnoštvo puteva za lične izbore.
Gimnaziju pamtim najviše po profesorima koji su za mene bili idoli, riznice znanja i svestrani ljudi koji su nas naučili šta je vredno u životu i čemu treba stremiti. Pamtim je i po mom odeljenju, petom, i svim mojim vršnjacima.
Po odličnoj atmosferi i druženju. Gimnazija je deo moje mladosti i vrlo mi je teško da odvojim vreme provedeno u školi od izlazaka u grad (uglavnom petkom i subotom), basketa u gimnazijskom dvorištu, foto kluba, računarske sekcije, odbojke i fudbala na Bagdali, … Nekako je to društvo iz škole stalno bilo zajedno. Danas je to sve stopljeno u lepo sećanje na jedno divno vreme, sećanje koje me ispunjava toplinom, pomalo i setom.
Gimnaziju pamtim pre svega po izuzetnim profesorima koji su bili zahtevni, ali zahvaljujuci odličnoj osnovi i predznanju koje su mi pružili, studije sam završila uspešno i u roku.
Takodje se sećam druženja u školskom dvorištu za vreme velikog odmora, gde su nastala mnoga prijateljstva od kojih su se neka održala do danas.
Kifle i kafa kod Muse. Slikanje u omladinskom parku. Kako smo slušali muziku u Mikičinom kabinetu i pisali priče, sedevši pored izrovanog zida jer je naš drug Nenad izdejstvovao dozvolu da na istom pravi freske. Kako nas je Vektor obarao iz matematike (po 20-oro svake godine) a razredni Steva Kralj spasavao i vadio iz raznih sosova. “Olivera, da si mi rekla da si bila sa momkom u šetnji opravdao bih ti čas, ali ovako, pošto me lažes, imaš neopravdani” – i kako se onda, kao što i dolikuje jednom Kralju, držao reči pa opravdavao izostanke na iskrenost. Ozbiljna, skoro meditativna atmosfera kod Živice na času, tako da je moglo da se čuje kako rade vijuge. Vektorov vrcаvi humor. Ljuba i Šime i kako su do samog poslednjeg daha njihоvog predmeta i dalje verovali u Marksizam. Kako se za vreme ratova pred našim očima redigovala istorija – “ovo poglavlje precrtati”. Dani škole, priredbe, dežuranje na vratima, ekskurzije. Kako smo uprkos upornom štrajkovanju ostali bez maturantske ekskurzije, a dok smo dočekali maturu rafovi su se u svim prodavnicama potpuno ispraznili. Hokus Pokus sendvičarnica u dvorištu gimnazije koju je vodio tip (valjda Srdjan?), kasnije preseljena preko puta Muzičke (jer smo tamo svi izlazili sve dok se SPS nije uselio u zgradu).
Gimnaziju pamtim po bezbrižnosti kada su u pitanju krupne stvari, u vremenu koje nije bilo nimalo bezbrižno. Pamtim je po brizi za stvari koje su u tom trenutku izgledale kao zaista važne, ali kojih se više skoro i ne sećam. Po strogim, ali i pravednim profesorima. Po glupostima koje sam pravio (koje smo svi pravili), nekad sâm, a nekad u društvu. Po drugarima, od kojih su neki u međuvremenu postali i prijatelji, ma koliko retko se viđali. Po direktoru sa lulom koji nas je čekao na ulazu. Po uniformama koje smo mrzeli, a sad su simpatične. Po mladosti.
Gimnaziju prvenstveno vezujem za ljude. Tu su najpre fantastični profesori koji su umeli da zagolicaju želju za novim saznanjima i da nas nauče ne samo onome što je bilo zacrtano po programu, već da postave sjajnu osnovu za buduću nadogradnju. Oni su nas naučili kako da učimo, ali i kako da svemu što radimo pristupamo sa integritetom. I posle toliko godina još uvek navodim neke od njihovih saveta koji su se pokazali korisnim ne samo na fakultetu, već i danas kad god se upustim da učim nešto novo. Naravno, tu su i divna drugarstva od kojih su neka prerasla u prijateljstva koja i dalje traju uprkos razdaljini i različitim životnim putevima.
Gimnazijskih dana se sećam kao perioda istraživanja i otkrivanja novih saznanja i ličnih interesovanja.
Prva pomisao na Gimnaziju su uniforme bordo boje bez kojih nije moglo da se uđe u školu, zatim preciznost započinjanja nastave, kao i glas sa razglasa tadašnjeg direktora, prof. Slobodana Kerkeza, koji se završavao motivacionom rečenicom: ,,Rad, red i disciplina’’. Ova rečenica mi je ostala do današnjeg dana jedan od lajtmotiva kojim se vodim kroz život. Na dalju orijentaciju mog školovanja, kao i na formiranje moje ličnosti, najviše su uticali prvenstveno tadašnja razredna i današnja prijateljica profesor fizike Dragana Milićević, profesor biologije mr Radoje Milojević, profesor muzičkog vaspitanja Mikica Marjanović i profesor fizičkog vaspitanja Steva Kralj. Od profesora matematike Dragana Petrovića sam naučila bitnu činjenicu, a to je da u matematici, ali i u ostalim prirodnim naukama, postoji samo jedan tačan odgovor.
Gimnaziju pamtim po dobrom društvu, prijateljstvima koja traju i dan danas, predivnim profesorima-strogim ali pravičnim ljudima. Kad neko spomene Gimnaziju, moja prva misao su uvek naše gimnazijske žurke!
Gimnazija mi je ostala u najlepšem sećanju jer je obeležila moju mladost, a mladost je najlepše doba u životu svakog pojedinaca. Gimnaziju pamtim po vrsnim profesorima koje smo izuzetno cenili i po divnom druženju sa vršnjacima koje još uvek traje. Pamtim je i po skromnim ekskurzijama širom naše prelepe Srbije na kojima smo se družili i pevali uglas sve dok ne promuknemo. Sa nostalgijom je pamtim i po bordo kecelji sa belom kragnom i belim manžetnama – uniformi koju smo s ponosom nosili.
(Gimnaziju pamtim…)Po velikom radu tj. učenju i težnji ka ostvarivanju cilja koji sam postavila sebi već od prvih gimnazijskih dana. Izabrala sam društveni smer jer sam želela da naučim jezike. Rado se sećam nagrada i takmičenja iz istorije i francuskog jezika koje je, verujem, odredilo moje kretanje kroz život. Poznavanje stranih jezika je preduslov za napredovanje, šta god da izaberemo kao poziv. Ipak, kada sam birala životni poziv, znala sam da će, što se tiče jezika, to biti dovoljno kao osnov i da želim da studiram nešto sasvim drugo. Ta jasna ideja o budućem pozivu me uvek spaja sa periodom koji sam provela u Gimnaziji.
Gimnazijski dani me sećaju na ljude sa kojima sam se družila, bila veoma bliska i osetila značaj drugarstva i zajedništva. I danas nas povezuje veliko prijateljstvo, moji najbolji prijatelji danas su oni sa kojima sam počela da se družim u Gimnaziji. Veoma su mi draga sećanja na moju razrednu, Radu Guberinić i profesorke engleskog, francuskog i latinskog jezika.
Gimnaziju u Kruševcu pamtim po pojedinim profesorima i po lepoj, raskošnoj zgradi, sa širokim stepeništem, prostranim hodnicima i impozantnim glavnim ulazom i naravno po prvom modernom kruševačkom kafiću otvorenom baš preko puta zgrade.
U zgradu Gimnazije sam prvi put ušla kao đak „petak” OŠ J.J. Zmaj. Osnovna škola je tada bila smeštena u zradi Gimnazije. Prirodno je bilo da kasnije srednju školu nastavim na istom mestu s obzirom da je moja četiri godine starija sestra, Marina Andrić ( udata Alissa), bila učenik a potom i maturant Gimnazije. Mnoge priče o Gimnaziji i profesorima sam najpre saznala od nje.
Razredni starešina mi je bila profesorka francuskog Kaliopa, veoma neobična i interesantna gospođa, profesor istorije Sande bio je zahtevan, insistirao je na odličnom poznavanju istorijskih činjenica i kada su niže ocene bile u pitanju, a profesora hemije Jocu su đaci veoma često zadirkivali i šalili se sa njime, te zbog toga hemija i nije bila bauk za đake. Veoma često setim se i profesorke fizičkog Jelice, koja je bila odana školi i svojoj profesiji. Insistirala je na gimnastici, naročito kada su devojčice bile u pitanju. Nije volela „zabušante”. Bila je jedna od malobrojnih profesora fizičkog koji su u trenerci, zajedno sa učenicima radili vežbe, preskakali kozliće …..
Bez obzira na uspeh i shvatanje značaja znanja i obrazovanja, Gimnazija je uspomena i iskustvo koji se pamte celog života. Na svima nama je da direktno ili indirektno utičemo na opstanak i održavanje renomea ove škole.
Pamtiću Gimnaziju po lepim uspomenama, disciplini, uniformama i luli direktora Slobodana Đ. Kerkeza.
Gimnaziju pamtim kao instituciju koja je u moj život unela veliku i pozitivnu promenu. Većina đaka moje generacije joj je pristupala sa ozbiljnošću a neretko i sa određenom dozom strahopoštovanja koje je već pri prvim našim nesigurnim koracima izazivala arhitekturalno impozantna gradjevina kao i profesori koji su zračili autoritetom. Četvorogodišnje pohađanje gimnazije bio je period u kojem je iščezlo puno zabluda, kao i vreme traženja odgovora na mnoga ključna pitanja i pokušaja da se u ranoj fazi intelektualnog formiranja makar naslute pravci kojima se u budućnosti valja kretati. Otvaranje novih intelektualnih horizonata i motivacija za strpljiv i predan rad ostale su trajne vrednosti koje sam iz Gimnazije poneo.
Pamtim je po izuzetno ozbiljno organizovanom školovanju, posvećenim i strogim profesorima, ali i po izvanrednom druženju u odeljenju IV9 i u generaciji.
Pripadnik sam generacije Kruševačke gimnazije koja je svoje školovanje započela jubilarne 1965. godine, godine kada se proslavljala 100 godišnjica postojanja i rada gimnazije, a završila 1969.godine. Kroz proces edukacije na prirodno-matematičkom smeru u školi imao sam tu čast da mi profesori budu sve sama velika imena: od čudne i nesvaćene Zage geografičarke, preko nežne fizičarke Jelene, goropadne biologičarke Živke, lucidnog hemičara Milisava, sociologa visokog nivoa Nicka, veoma zanimljivog i pronicljivog filozofa Ljube, stroge i brižne ruskinje Simić (razredne), drugarski opredeljenog a veoma stručnog fiskulturnika Steve Kralja, pa sve do autoritativnog i naprednog matematičara Strižaka. Svi oni, svako u svom domenu a ipak sinfazno i uz visok nivo zahteva, uticali su da tokom školovanja steknem sasvim solidnu bazu znanja, kako iz društvenih tako i prirodno-matematičkih predmeta, i (što je veoma važno) formiram pravilan odnos prema učenju i usvajanju znanja. Naravno, njihov izuzetan doprinos vidim i u delu formiranju moje ličnosti i pravilnog odnosa prema društvu i domovini.
Paralelna priča može se ispričati i kada je u pitanju društveni i sportski život tokom školovanja: od učešća na raznim sekcijama, preko priredbi koje smo pripremali, odlazaka u Sutomore na letovanje u gimnazijskom kampu, prisustva stručno i društveno pogođenim ekskurzijama i, naravno, učestvovanja u različitim sportskim takmičenjima.
Sumirajući vreme provedeno u Kruševačkoj gimnaziji mogu da kažem da sam ponosan što sam bio đak jedne takve visokokvalitetne školske institucije, što sam imao takve profesore koji su mi znanja podarili za ceo život, ali i što sam bio član generacije koja je iznedrila sve same vrhunske stručnjake i ljude poput: prof dr Gage Miloševića, prof mr Vukosave Sirovatke, prof mr Gordane Milošević, prof dr Voje Ćurčića, profesora matematike Milovana Popovića i Milašina Tomića, vrhunskog stomatologa u Nemačkoj Saše Jovanovića i mnogo drugih.
Gimnaziju u Kruševcu pamtim po veoma dobrim i posvećenim profesorima. Želela bih da pomenem profesorke koje su mi ulile ljubav prema jezicima, DubravkuVajić, razrednu starešinu i profesorku francuskog jezika Kaliopu Veselinović.